ФЕСТИВАЛ ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ “ИВАН ПАНГАРИЋ”

НОЋ

Судбину нам вече у женске кике плете,
Провиди се цестом траг познатих корака;
Не остављај ме саму, у мени ниче дете,
Не остављај ме саму, још се плашим мрака.

Из ноћних дубина протежу се сенке,
Дробиш у шаци грумен наше прошлости;
Док ми прислањаш главу на дланове меке,
Осијавају се власи, као трачци светлости.

Вајаш од блата облине мога тела,
На недрима празнина и ујед за душу;
Свеже месо засекла је Аморова стрела,
Својим опојним речима хваташ ме за гушу.

Прождире реалност поноћне пејзаже,
Уличне светиљке гаси и прелама;
Загрљајем грејеш неко биће, себи драже,
Још се плашим мрака, а остала сам сама.

Уна Ђурић

ЧЕСТИТАМО УНА!