|
 RADMILA STOJANOVIĆ
Vaspitanje je jedna od najvažnijih obaveza društva. Sa nekoliko detalja, želim da naglasim značaj vaspitoobrazovnog procesa, u kojem sam nepune dve decenije. Svi mi vaspitači smo različitih obrazovnih profila, a ja sam profesor književnosti. Na početku karijere sam pomislilada književnost nije previše srodna vaspitanju. Ubrzo mi je niz detalja koji su potpuno suprotni razuverio o početnom utisku.
Svaki učenik, vaspitanik, lako uočava i buntovno kritikuje nezdrave i nehumane pojave u okruženju... Svako književno delo markira slične pojave... I tinejdžeri i književna dela postavljaju dijagnozu... I upućuju na lek...
A lek je, nesebična, mikrokosmička ljubav, koja otvara puteve humanosti, ličnih harmonija i opšteg izmirenja... premošćavanja međusobnih razlika i među pojedincima i među narodima... Analizom situacija, likova, osećanja... u pojedinim književnim tvorevinama, učenici shvataju šta je tu pogrešno, a šta su piščeve konstruktivne i etičke pouke i usmeravanja... A neke od njih uče da:
Žele samo ono što zavisi od njih.
Da mudro organizuju i provode svoje vreme.
Da je važno znanje i informisanje...
Nas vaspitače podsećaju na poželjne vaspitne stilove:
Da budemo nežni, ali labavi, strogi, ali ne hladni...
Želim, iskreno, da naši vaspitanici (učenici), budu bolji od vaspitača...
|
