DVADESET GODINA POSLE

KONTEKST

Kolonija crteža u Domu učenika "Angelina Kojić- Gina", realizuje se dvadeset godina.
Analizom tog rada, možemo doći do različitih konstatacija, odgovora i podataka, ali i pitanja, koja su vezana za umetnost i njen položaj u društvu. Smatram da su neka od tih pitanja veoma važna i njima ću se baviti u ovom tekstu.

Svet se radikalno i brzo promenio.
Da li na bolje ili lošije?
I kuda ide? Da li se može uticati na njegov tok?
Treba li umetnost samo da ga razume i da se uklopi, da napravi kompromis?
Opasnost nestajanja najkvalitetnijeg u umetnosti postoji.
Slom moderne je direktna posledica gubitka vere u humano. Tutorstvo religije je odbačeno, što je oslobodilo umetnost ,
ali da li je tutorstvo umetnosti nad samom sobom dovoljno da bi umetnost ponudila dovoljno razloga da je ljudi žele pratiti?
I koji i kakvi su to novi tutori nadvili svoje senke nad umetnike? Oni uspešno odvlače umetnost od vere u ljudske kvalitete. Nedostatak vere u budućnost humanosti određuje umetnički angažman. Nismo pronašli veru u čoveka. Nekvalitetno je naše traganje za tom verom.Teško pronalazimo društveni smisao, nova objašnjenja čoveka i sveta.
Gubitak vere u ljudske vrednosti vodi patnji i amodestrukciji, tako i umetnost postaje sredstvo odumiranja (umesto da bude put spasa). Tako nastaje šarena i dopadljiva stagnacija a ona rađa neutešnu individualnu i kolektivnu depresiju koja guši potrebu za pobunom. Pobune protiv zla nema, a potreba za pobunom je najjače izvorište umetnosti. I gle krajnosti: umetnost danas može da inspiriše zlo koje postoji u svakodnevnici.
Koji je način da se uputi poziv na borbu protiv tog zla?
Da li su novi tutori toliko jaki i opaki?
Da li je ova epoha trenutak razgraničenja?
Da li smo prepoznali nivo sa kog možemo uputiti poruku buđenja i vere u čoveka. Vere u umetnost kao čovekovog najdubljeg identiteta i najšire mogućnosti.

Mi nemamo kvalitetnu strategiju razvoja kulture.Nemamo razvijene modele saradnje između institucija kulture, gradova i država. Ne vršimo analizu publike, ne vrednujemo njenu interakciju. Ne postoji osmišljena umetnička edukacija zasnovana na psihološkim osobenostima savremenog čoveka .Zaboravljamo da samo edukovana publika može da utiče na razvoj umetnosti i samo tako lokalni nivo prerasta u globalni -evropski i svetski. Ne tragamo za putevima kako da umetnost pomogne osvešćivanju vrednosnog sistema i napredovanju čoveka kao bića sa kreativnim potencijalima i kritičkim mišljenjem. Nemamo modele prevazilazenja prijatne ,ali kobne prosečnosti.
Nemamo odgovor na pitanje kako da umetnost omogući sagledavanje šireg konteksta.

Toliko demokratije i priče o kvalitetu ;toliko lepih reči o različitosti; toliko obrazovanja, obećanja... a tako malo podrške umetnosti! Otkud takav spoj nespojivog? Zar su naši gradovi prebukirani falš ljudima i zatvorenim ideologijama? Zašto su kvalitetni nepoželjni?
Zašto je umetnost sve više dekoracija politike i moćnika?Sve je više površnih, nemaštovitih i nekreativnih sadržaja u našoj stvarnosti. Na sceni dominiraju lažne vrednosti i destrukcija. Nude se sumnjivi modeli uspeha i sreće. Javna scena je nemilosrdna u svim sferama. Autentični pokušaji gube se u haosu nedoslednosti i nevrednosti. Kič se širi u sve pore naših života: kič ponašanje, kič oblačenje, kič standardi...I na kraju princip kiča umesto principa staralaštva i istinske umetnosti.
Živimo u vremenu koje je prepuno nedoslednosti, neumerenosti i neautentičnosti. Sa druge strane, još ne znamo da se radujemo različitosti , da je uvažavamo i poštujemo. Previše je isključivosti. U celoj ovoj zbrci , umetnici imaju problem da se izbore za svoj stvaralački identitet.
Sve ove i druge, prikrivenije nepogodnosti, ne idu u prilog autentičnom stavu umetnika. Često se uvoze modifikovani trendovi koji su neretko i prestali da budu aktuelni iz sredine iz koje su došli (Evropa, Amerika...). Određenom delu kritičke javnosti, kulturne javnosti ,pa i umetnika, to iz različitih razloga odgovara. Pronađen je siguran model za dominaciju u sredini u kojoj živimo. Pronađen je model da se vlada. Dominantni deo kritike oduvek je želeo da vlada umetnicima. Ovo je model koji je uspeo. Pronađen je model za zemlju Srbiju. To je tako, manje više oduvek bilo,ali, izgleda nikada kao danas.
Moglo bi se postaviti pitanje: da li tako sebe samovoljno stavljamo u poziciju duhovne, kulturne i svake druge provincije, sredine plagijata i sredine bez dovoljno samopoštovanja?
Da li to nemamo dovoljno hrabrosti i vere u sopstvenu autentičnost?
Za ova i slična pitanja ima jako malo sluha i prostora za razumevanje, iako se tako urušavaju i koreni i autentičan izvor naše kulture. Urušavamo mogućnost postizanja najvišeg nivoa našeg identiteta.
I kada bi se dalje nizale veze i posledice ove situacije, konačna slika ne bi bila lepa.
Sve ovo ukazuje da se urušavanjem autentičnog kvaliteta ceo društveni sistem se urušava. Tako se urušava i država.

KOLONIJA

Umetnost će, naravno, opstati, ali vremenski isečci zavise od ljudi . Individualno ipak imamo ograničeno trajanje.Samim tim kvailtet cele epohe je uslovljen. Sav taj zbir određuje i nas i naše potomke...
Kuda ćemo i dokle dobaciti?

Tokom ovih 20 godina mi pokušavamo da damo puni smisao radu kolonije i trudimo se da imamo što dalji domet.
Ispred nas je uvek prisutno pitanje: kolika je naša odgovornost? Koje su bile naše namere?

Sama činjenica da kolonija postoji 20 godina je ohrabrujuća. Dom učenika "Angelina Kojić- Gina", je dočekao i ugostio veliki broj umetnika ( oko 300). Svako od njih je imao dobre uslove da nesputano gradi svoje viđenje sveta linija. Umetnici su razmenjivali iskustva i na jednom mestu stvarali energiju smislenosti umetnosti i umetničkog procesa.
Ne favorizujemo ni jedan poetički pristup na uštrb drugog, nego samo priželjkujemo bogatstvo ideja i oslobođen, autentičan pristup tragalaštvu.

Naše jedino opredeljenje je kvalitet.

Iako ova kolonija ima na raspolaganju skromna sredstva za svoj rad, ipak su stvoreni uslovi da je sami umetnici svojim radom i prisustvom podignu na viši nivo.
Prisutni su radovi u svim klasičnim i neklasičnim tehnikama i medijima.
Raznovrsnost i kvalitet radova otvara mnoga pitanja i dileme.

Da li proizvoditi samo subjektivnost?
Kakva je naša odgovornost prema objektivnosti?

Da li je zadatak umetnika i da pomognu građaninu da u trenutnom društvenom sistemu bolje živi, da jasnije i dublje sagleda postojeći svet.

Otvoreno je pitanje i odnosa prema klasičnom pristupu umetnosti.

Da li je vreme štafelajnih slika prošlo?
Da li je ovo epoha instalacija, informacionih sistema, novih i savremenih tehnologija i medija...?
Da li je sve moguće pravdati jakim konceptualnim stavom? Koliko štete duhovnom prostoru nanose ovakve isključivosti?

Odgovor proizilazi iz samih autorskih radova . On je ohrabrujuć i daje šansu svim pristupima.
Analiza radova učesnika kolonije nametnula je još neka interesantna pitanja.

Da li smo mi pronašli svoj stil, svoju autentičnost (ne trend)? Da li smo ikad u prošlosti dostigli vrhunac svog stvaralačkog identiteta?
Da li je naše stvaralačko i naše prirodno?
Da li je naše prošlo vreme i sadašnje dalo autentično ljudsko? Koliko se prepoznajemo u odnosu na druge? Gde smo, gde je naš stil?Da li je smisleno tražiti ga?

Ova pitanja nas okupiraju i pokreću .
Iako smo svesni da je teško pronaći svoj najkvalitetniji i najtalentovaniji umetnički produkt, mi to i na ovaj način pokušavamo.
Mnogo je prepreka i jakih sistema koji to ne dozvoljavaju. Celokupna epoha , a sa njom i umetnost , doživljava svoj pad i uvek se vešto predstavlja drugačijom i lepšom nego što jeste.
Oni koji su ispred , koji imaju hrabrosti , koji prepoznaju kvalitet i umeju i mogu da vode, oni su proterani.
Proterali su ih oni koji slave prosečnost .
Na taj način se grade ubedljivi i postojani sistemi u kojima se sloboda vešto postavlja kao prioritet. I tako se, u prividu slobode svakog građanina, pa i umetnika, ustvari vlada i građaninom i umetnikom.
Kvalitetan, autentičan pojedinac u ovom vrtlogu ima malu šansu. On je uvek uljez.
Ovakva epoha, bez najkvalitetnijih autentičnih izvora ,nikad neće biti dobra za umetnost.
Ne dozvoljava da budemo angažovani sa svim našim darovima. Ona traži žrtve. Žrtve su, rekao bih, nevini, kreativni i pravedni.
Rad ove kolonije je skroman pokušaj da se sve to prepozna i da se stane u odbranu umetnosti.
To je mali pokušaj traganja za hrabrim i nepokolebljivim pojedincima.
Ovom kolonijom pokušavamo da pokažemo da postoji i ono drugo,kvalitetnije lice umetnosti;i kvalitetnije lice Srbije...

Umetnici nemaju mogućnost vrednovanja, ni realnog sagledavanja naše likovne scene. Svaki njihov pokušaj da se pokrenu u odnosu na sredinu i poboljšaju uslove u sistemu biva na razne načine skrajnut i sprečen..
Ovde umetnici imaju osmišljenu ,kontinuiranu podršku i mogućnost prezentacije svog rada.

Zbog toga, rad ove kolonije, bez obzira na skromne uslove u kojima se odvija, umanjuje štetu koja je naneta duhovnosti naše sredine. On i stvara , koliko -toliko, realnu sliku stanja u umetnosti, u oblasti crteža , jer omogućava da se vide raznovrsni i kvalitetni radovi.
Ako nešto nemamo priliku da vidimo,to kao i da ne postoji...

Stvarnost od umetnika traži da se uklopi, da odustane od sebe, da se prilagodi, da napravi kompromis...
U ovoj koloniji se nudi umetniku sve suprotno od toga.

Želja nam je da podržimo princip samopoštovanja i poštovanja drugih. Ovo je istovremeno i pokušaj da se reaguje na nekreativnost i pasivnost i da se traga za novim ,stvaralačkim sadržajima u našoj sredini.

Ovde su prisutne ideje očuvanja kvaliteta i autentičnosti; podrške kontinuiranom radu , profesionalnosti i odgovornosti. Jedino tako može da se prati napredak i da šansa kvalitetnim ishodima.

Na kraju, imam potrebu da istaknem rad i podršku domaćina kolonije, posebno direktora Doma učenika, Gorana Petkovića i likovnog pedagoga, Slavice Romen. Oni sa osmehom dočekuju autore i izlaze im u susret ,razumevajući njihove individualne potrebe. Stvaranje dobrih uslova , pozitivne artmosfere i stimulativnog okruženja su ponajviše njihova zasluga.
Slavica je od prvog dana pratila i osećala ritam kolonije. Ona je prošla sve faze odrastanja kolonije .Iako je rad u koloniji donosio sa sobom i probleme , bila je istrajna i uz puno odricanja i ljubavi, ostala je verna ovim interesantnim susretima umetnika.

Prijatna odgovornost selektora kolonije pripala je uvek dobronamernim kolegama :Dragi Dragiću, Emilu Sferi, Jovanki Ulić i Milutinu Mićiću.
Njihova obaveza je da odaberu autore koji će prikazati kompleksnu sliku stanja crteža u okruženju i da oblikujući rad kolonije, koliko se to može, podignu sadržaje na viši nivo.

Zadovoljan sam što sam uspeo da se od 2006. štampa kvalitetniji katalog u boji i nadam se da će svake godine biti sve bolji i bogatiji.

Sa željom da kolonija doživi i svoj stoti rođendan, zahvaljujem se svim autorima koji su obeležili rad ove kolonije i srdačnim domaćinima.

Mr Milutin Mićić